Hejj

- Hej,pratite  me na instagramu i twitter-u,tamo sam aktivnija i nacicete i citate
Insagram: marija_marinkovic_price_citati
twitter: m_marinkovic123

Pismo jedne devojke

Sve sto mi je u tom trenutku trebalo jeste jedan snazan,cvrst zagraljalj,da se osetim sigurno,zasticeno.Hodala sam po kisi,secala sam se svakog naseg zagrljalja,poljubca..Nadala se da sanjam,da sam umislila,da se nista nije desilo.Osetila sam kako mi kisne kapi brisu svaki delic secanja,osetila sam kako se gubim,maskara mi se razmazala,sminka je spala,kosa je mokra,srce je slomnjeno.Sve sto sam htela jeste da nestanem,pitala sam se zasto?Zasto ja?Zasto mene?Osetila sam kako mi se grudi stezu,ossetila sam prejak bol,neizdrzljiv,nestvarljim.Cula sam glas iza kako me doziva,cula sam moje ime,prepoznala ti glas.Zelela sam da mi se izvinis,da te zagrlim i da prodje sve,ali ne.Rekao si kako ti je zao,kako me vise ne volis,hteo si da mi kazes ali kad?Kad sama saznam?Kada me bude bolelo vise.Pred ocima mi se vrteo trenutak kad si je poljubio pred mojim ocima,kada si je zagrllio onako kako grlis mene.Ocekivao si razumevanje,da te shvatim.Bilo ti je zao mene nisi znao kako da mi kazes?I da na kraju sam ti sve sasula u lice.Rekla sam ti da si djubre,da si tipican muskarac.Videla sam kajanje u tvojim ocima ali mislis li da je kasno?Naravno da je kasno.Pustila sam te,pustila sam te u moje srce,pustila srce da te zavoli,pustila da mi obuzmes celo srce,celu dusu.Kada sam ja plakala nocima,vristala,ti si tamo negde bio srecan sa njom nisi ni mario za mene nisi se pitao kako mi je uzivao si,uzivao u mojoj tuzi,nanosio mi veci bol.Umesto da se sklonis od mene sve si mi blize mislis da posle svega sve moze ponovo?Milsis da sam spremna da ti ponovo verujem?Mislis li da cu te voleti kao pre?Da cu imati onoliko poverenje?Da cu osetiti ono isto kad me zagrlis,samo sam htela da me volis,da me grlis,i cuvas svaki dan.Htela sam da budem tvoja,htela sam tebe.Ali ti si izabrao.Da,ostace rana,ostace bol koji ce tesko zarasti.Secas se kad si rekao da sam ona prava?Da sam stvorena za tebe?Pitam li se sta je tu istina a sta laz?Naucila sam a me povredjuju,precicu ja preko toga,izdrzacu.Svake noci sam grlila jastuk,svake noci!Tvoje reci su ostale urezale mi se u secanje ' Ti si ona prava.',trenutak moje srece kad sam to cula,ali u redu je.Sad  hoces da se vratis meni?Necu sebi dozvoliti jos jednu bol,jos jednu ranu.

Mrak

Mrak,svuda oko mene je mrak,ne vidim samo cujem,nadam se da ce to jednog dana proci,da cu videti kako izgleda ptica,drvo,more,moji roditelji..Da,verovatno predpostavljate koji problem imam,ne vidim.Mogu samo da osetim i da cujem,pipanjem i slusanjem stvaram sliku roditelja i mojih priljatelja,koliko mogu.Ne znam da li imaju mali ili veliki nos niti mamo to izgleda,ne znam kako izgleda ptica,znam samo da ima krila,ne znam kako izgledaju boje,kakva je to crvena a kakva je to zuta boja?Ziveti u mraku,bez svetla nekada je toliko mucno,nemogu kao ostali tinejdzeri da ludim za nekom poznatom,jer kako da ludim ako ne znam ni kako izgleda,znam nije to toliko bitno ali da li biste mogli sebe da zamislite da volite nekog a ne znate kako izgleda?Jutro kao jutro,uvek je isto,mrak..Ne vidim sta imam za dorucak samo osetim,a nije bas lagodno da pipam hranu.Smejem se,ali iznutra placem.Slobodno vreme,sedim i slusam muzik.Rucak,opet nemogu pipati ono sta je u tanjiru.Tesi me porodica,tese me njihovi osmehi,ali verovatno i oni pate u sebi kao i ja.Ali znate je zasto ovo u neku ruku dobro?Bicu hrabar i ja,mozda ne fizicki ali psihicki da.bicu jak,mocu da izdrzim ono sto neko nece moci.Vreme je za spavanje,kazu mrak je,mada je meni to sve isto.Potajno placem,nemogu vise,da,znam,jednom cu se navici na sve to ali jednom a sta cu do tad,kako cu izdrzati do tak.sta cu raditi do tad?I tako svaki dan iznova i iznova,sve se ponavlja,dok jednog dana nije dosla nada,nada da cu videti,kazu da mogu ici na operaciju,ali postoji rizik.Ali ipak idem na tu operaciju.I osvanuo je i taj dan,dan operacije,uzbudjen sam ali se i plasim iskoda,ne plasim se rizika,plasim se da necu videti,da ce operacija biti neuspesa i da je sve uzalud,ali moram biti jak,moram izdrzati!Lezim u bolnickom krevetu,cekam pocetak,oko mene je moja porodica,tese me i govore da ce sve biti dobro,srecni su ali im se u glasu cuje malo straha.Doslo je to vreme,vreme operacije,polako tonem u san,molim se da sve bude dobro i cekam kraj,cekam ishod.Budim se,otvaram oci.Vidim neku svetlost,ali mi govore da zatvorim ici jer jos nije kraj.Stavljaju mi zavoj oko ociju i govore da ce ga sutra skinuti.I osvanulo je i to sutra,bojim se ishoda ali se nadam da ce biti dobro.Skinuli su mi zavoj i govore da otvorim oci,ali ne smem,plasim se..Govore da nemam  sta da izgubim ili ce sve biti kao pre ili ce sve biti dobro.Otvaram oci...Vidim,malo kroz maglu ali vidim,kazu da je to zato jer sam joj osamucen ali vidim,vidim roditelje,brata.Srecni su placu.Proslo je neko vreme.Vidim kako izgleda ptica,vidim kako izgleda drvo,vidim roditelje,brata.

Zivot

Ja sam jedna od mnogih.Jedna od mnostvo dece bez porodice,suocavala sam se da mnostvo prepreka u zivotu sama,borila se..Moja prica pocinje 27.12.1998.Isla sam sa roditeljima i sestrom na more.Ah da zaboravila sma da kazem imala sam sestru i brata.Tokom putovanja smo pevali,pricali,zaabavljali se.Nismo ni sumnjali da je to bio poslednji put da se smejemo zajedno,da pricamo zajedno i jedni drugima cujemo glas.Da,verovatno pretpostavljate sta nam se desilo..Sve se desilo brzo u trenutku!U nas je udario kamino,i dan danas dok spavam u glavi mi se vrti ta slika,mamini vrisci,tatin pokusaj da nas spase,ali nije uspeo.U trenutku su se ugasila 3 zivota.Plac,vrisak sve se desilo tako brzo...Zaspala sam nisam mislila da cu se ikad probuditi,ili samo nisam zelela.Ali jesam,probudila sam se.Probudio me je plac,plac moje male sestre morala sam da se probudim morala sam!Bar zbog nje ako ne zbog sebe.I uspela sam,probudila sam se.Oko mene su bili doktori.medicinske sestre nisu verovali da sam se probidila.Sa malom snagom sam otisla do sestr i zagrlila me rekla je da su mrtvi.I pocela da place,nisam znala ko,ali doktori su rekli da su moji roditelji i brat umrili,umrli su na licu mesta!Nisu izdrzali...Mislili su ni da ja necu ali uspela sam..Prezivela sam.Dani su prolazili a meni je mamin brisak i dalje bio u glavi..Svakim danom bio je sve jaci i jaci svakim danom bolelo me je sve vise i vise...Otpusteni smo iz bolnice primila nas je tetka nismo se obradovali,nismo volele tu tetku.Govorila nam je da smo sirocici da nas je ona Izvukla da nije nje da mi ne bismo bili zivi.Svaki dan je ponavljala isto..Terala nas je da radimo kucne poslovea uvece bi nas zakljucala.Morala sam da tesim sestru,morala sam opet da budem jaka zbog nje,ona je mala i nejaka morala sam i njoj biti snaga.Godine su prolazile mi smo rasle..Rasle smo sa nasim bolim,mislile smoo da ce nekad prestati..Ali nije.Danju smo malo mogle da setamo,moja sestra je upoznala nekog decka,zaljubila se.Bio je dobar prema njoj..Sve dok jednog dana  nije nestala i on sa njom.Nismo znali nista o njoj proklinjala sma dan kada sam se rodila zasto ja?Zasto se sve meni desava?Hah ipak to je recenica koju mnogi govore..Jednog dana dok sa setala naisla sam na jednu stvar koja je meni jako poznata sedela sam pored reke i pokusava da se setim cije je.I iznenada sam  se setila to je bila masna koju je moja sestra stalno nosila,nije se odvajala od nje dobila ju je od mame pre polaska na more..Znala sam da se ona ne odvaja od nje nikad nigde ne ide bez te masne,nesto nije bilo u redu,nesto sigurno nije u redu.I bila sam u pravu,ona i njen decko su nadjeni mrtvi pri izlasku iz grada.Opet ista bol,opet sve isto..Opet isti strah..Suze,vrisci,plac opet sve ponovo!

Ceo zivot je borba..

- Znam da je veliko ali stavila sam se na mesto devojke o kojoj ovo pisem,volela bih da procitate i ostavite mi vasa misljenja u komentar,ako zelite jos prica recite mi.
- Prica je izmisljena.

Zivot mi je poceo lepo,pricali su mi da su me roditelji u pocetku voleli,da su brinuli o meni,da sam imala paznju,ljubav,neznost i sve sto je potrebno jednom srecno detetu.Imala sma sta da jedem,bila sam voljena..Onda je poceo pakao...Imala sam 2 godine mama je bila na putu i vracala se,ja i tata smo je cekali na veceri,tada je neko zakucao na vrata.Bila sam srecna mislila sam da je mama,ali nije dosli su neki ljudi u plavom i imaju su neke sjajne stvari na sebi,tata je rekao da su to policajci trazili su da tata podje sa njima.Mene je cuvala komsinica.Tata se vratio sa suzama u ocima,pao je dole,plakao je,vikao,molio dozivao je mamino ime.Nisam nista razumela,i dalje sam cekala mamu,gledala sma kroz prozor i cekala je,cekala sam da dodje i da mi procita pricu za laku noc da me poljubi i kaze ' lepo spavaj bebo',cekala sam i dalje nisam se pomerala sa prozora,cekala sam...Nije je bilo nije dolazila.Dosao je tata odneo me u kravet i izasao,oci su mu bile crvene,mislila sma da se mama zadrzala na poslu,cekala sam se i dalje..Zaspala sam.Ujutru sam se probudila i ocekivala nju pored sebe,opet je nije bilo,nisam ni isla u vrtic.Tata je dosao i rekao mi da je mama postala andjeo i da me sad cuva sa neba,da je vise necu videti..Kada je to rekao suze su mu se polako spustale niz lice,obrisala sam mu suze i rekla ' tatice nemoj plakati bice sve u redu,mama ce doci jednom videces'..Tada nam je zivot postao pakao.Od tog dana tata je poceo da pije,ja nisam imala nikog..Jednog dana dosli su neki ljudi pricali sa tatom i odveli me.Odveli su me u neku veliku kucu bila je puna dece,odveli su me u neku sobu u njoj su bile vec 2 devojcice bile su fine prema meni,u toj velikoj kuci ja sam bila najmladja,brinuli su se o meni i pazili me.Ali falio mi je tata..Svakog dana sma plakala sve vise,nedostajala mi je njegova ljubav,njegova neznost,njegove tihe umirujece reci koje bi smirile svako bice koje je u zabludi..Ali polako sam zaboravljala,zaboravljala sam sve,kako sam rasla prolazilo je sve..Bar sam tako mislila..Jednog dana dosli su neki ljudi i odveli me kod sebe.Imali su veliku kucu u pocetku je sve bilo dobro,imali su jedno dete,decaka.Bio je godinu dana stariji od mene.Lepo mi je bilo,odrastala sam sa njima brinuli su o meni,voleli me,imala sam sve sto pozelim,imala sam svu ljubav..Doslo je vreme i da krenem u skolu,u prvi razred.Bila sam uzbudjena i srecna mislila sam da cu upoznati drugare,da cemo se igrati,deliti srecne i tuzne trenutke zajedno,ali sma pogresila.Ta deca me nisu volela,odbacivala su me,rugala mi se zbog roditelja,ne znam kako su saznali,ko im je rekoa i zasto?Nije mi bilo jasno.Ljudi koji su se brinuli o meni su rekli da se ne brinem i da ce sve biti dobro da su ta deca nevaljala i da me oni vole i da je to najvaznije.Bila sam srecna,osecala sam se zasticeno,srecno..Ta deca mi vise nisu prestavljala takav problem..Ali ima nesto..Svakog dana je neki covek stojao kod skolske kapije,svaki odmor!Kad god sam ga videla gledao je u mene,nije mi bilo jasno,ko je to?Pitala sam se iz dana u dan.Tada sam vec bila starija imala sam 13 godina,godine tako przo prodju..Kao sto rekoh prisla sam mu i rekla mu 'Celo moje skolovanje koliko idem u skolu vi me posmatrate vec 6 godina stojite na toj kapiji i gledate me sa suzama u ocima,ko ste vi?Sta hocete od mene?',cutao je nije progovarao,pobesnela sam,zasto cuti?!Ali iznenada,progovorio je rekao je da je on moj otac..Tada su rane opet pocele da se otvaraju,opet me je sve bolelo skoro sam zaboravila pakao kroz koji sam prosla,zasto opet?Zasto ja?!Otrcala sam,trcala sma do kuce,pocela je kisa,osecala sam kako i nebo place za mojim zovotom,kako i ono pati za mojoj nesretnimk zivotom!Sledeci dan skole opet je stojao tamo i gledao me,na istom mestu nije se pomerao,resila sam da mu opet pridjem i da ga pitam zasto?Zasto me je ostavio!I to sam uradila prisla sam mu i upitala ga 'Zasto?Zasto posle toliko godina?Mislis da se ne secam da si pio,da si me zaboravljao,da si mislio da ja manje patim!Mislio si da to sto sma bila mala ne utice na moj zovot,da ne razumem da meme vise nema!Mislio si da samo ti patis nije jednog trenutka se nisi upitao kako sam ja!Kroz koji pakao sam ja prosla u zivotu!Ni jednog jedinog momenta nisi bio trezan,i sad posle toliko godina opet dodje i mislis da ce sve biti kao pre da cu te opet zvati ocem!Ne zasluzujes da cujes to,a jel znas zasto?Zato sto si sebican!'.Osecala sam kao da mi je lakse posle tih reci,dosli su moji roditelji po mene videli su ga i videli su mene sa suzama u ocima,odveli su me u neki restoran na putu dotle smo pokupili mog brata,pitali su me hocu li im ispricati sta je desilo.I uradila sam to,sa suzama u ocima sam uradila to!Pitali su da li mi smeta da li zelim da oni pricaju sa njim i da mu kazu da me vise ne trazu!I nije,nije mevise trazio,cula sam da je otisao,otputovao i da polako zaboravlja stari zivot,da je nasao novu zenu i dobio dete,bila sam srecna zbog njega,jer posle svega volela sam ga on mi je otac.Godine su prolazile,sa tim i moj zivot,zavrsila sam srednju i visu skolu i nasla sam posao,radio kao psiholog,pomazem osobama koje su prosle pakao kao ja.Pomazem osobama koje u dubini duse pate,koje placu..I opet svako vece placem,placem za mojim zivotom,nasla sam mamin grob i svake nedleje ga posecujem,ostavljam cvece i pricam sa njom,uvek neko od  mojih ide sa mnom kazu da se boje jer ja nikad necu zaboraviti taj stres.I opet posle svakog radog dana setam ulicama osecam se umorno,najteze mi je kad pada kisa,nanosi mijos veci bol podseca me na moje suze,na moj zivot.Ta siva boja unosi mi tugu,sve oko mene zuri,ne staje.Svki covek zuri kazu da tako covek zaboravlja patnju kad je zaokupiran poslom..Jednom dok sam se vracala sa posla videla sam neku devojcicu licila je na mene kad sam bila mala,lezala je na sred centra sklupcana i u suzama imala je 5 godina,rekla je da se izgbila.Otisla sam u policiju i prijavila to,nasli su joj mamu ali ona je vise nije zelela rekla je da joj je teret,da je grozna i da joj samo smeta.Mene su zabolele te reci ne mogu zamisliti kako je njoj bilo.Resila sam da je usvojim i pricala sa roditeljima podrzali su me i rekli da ce mi pomoci u svemu i uspela sam usvojila sam je.Sada ta devojcica raste pored mene,pruzam joj ljubav i sve sto joj je potrebno.Znam da materijalne stvari ne mogu zameniti to sto ona oseca dubokou sebi i da ce je to pratiti tokom celog zivota,znam to jer sam i ja prozivela isto.Ona ima sve sto pozeli ali svako vece je vidim kako place,i ja sam radila isto to.Oseca se isto kao je pre nekoliko godina,boli me.Boli me to sto ne mogu da joj pomognem,ali i znam da ne smem to da uradim,da mora sama da place nocu,i da kaze sve sto joj je na srcu.Znam i da ce se njena mama pojaviti jednog dana i da ce joj prici ali i to mora proci sama..Je zivot je borba ali na nama je da li cemo se boriti ili prihvatiti poraz.

Baka

- Ko je uvek tu,
- Kada poklon zatreba?
- Cije li me ruke,
- Tako nesto grle?

- Cije ime uvek,
- Kad mi treba zovem,
- Kada mama grdi,
- Ko uvek uskoci?

- Kada tata tuce,
- Ko uvek odvuce?
- Ali ko i grdi,
- Kada uvek treba.

- Polemika bas velika i nije,
- Ali ajde cik pogodi,
- Kome ovo pisem?

- Da l' je tetka,
- Strina ili mozda baka?
- Odluka je tvoja,
- Nadam se i prava.

Moj deda

- Moj je deda,
- Starkelja stara,
- Malo po malo,
- On me smara.

- Nemoj ovo,nemoj ono.
- Nemoj tako vec ovako,
- Nemoj s'ovim nego s'onim.

- Uvek mi daje,
- savete prave,
- Koje ne sme
- da se zaborave,

- Iako nekad smara,
- Savet mu je prava,
- I pored svega,
- Ja volim  njega.

- Moram ispravku,
- Da dodam,
- Ipak je
- On dobar.